Osamdesetogodišnja Rosa Rakočević, dugih 11 godina živi u neuslovnom Domu učenika, čekajući da joj bude riješeno stambeno pitanje davno obećano. Baka Rosa živi od 63 eura socijalne pomoći, u maloj sobici gdje plafon prokišnjava tačno iznad njenog kreveta, a do skora je preživljavala skupljajući šumske plodove koje je kasnije prodavala na pijaci. 

Iako je skupštinskom odlukom dobila stan u zgradi ulici "Dunje Đokić", on je ipak pripao nekom drugom. Baka Rosa se plaši da  nikad neće dočekati useljenje.

- Prije ću završiti na gradskom groblju nego što ću se useliti u stan. Moj prethodni stan odnosno baraka bila je na mjestu sadašnje zgrade, i ja sam ga još tada otkupila, još su tada bile marke. Oni su uselili druge, a ja sam ostala bez njega, jer se stanovi uopšte nijesu dijelili po toj skupštinskoj odluci. Dosta je tu uselilo onih koji nijesu bili prioritet te odluke. Pola zgrade još nije završeno i ko zna kada će. Išla sam u Opštinu i žalila se, ali niko ništa ,kažu tek kad se završi drigi dio zgrade, a to će biti kad ja umrem - kazala nam je tužno Rosa željna svog krova nad glavom a bez kojeg je ostala čudnom raspodjelom stanova.

Rosa se ne žali, jer kaže da od toga nema vajde, iako živi od 63 eura socijale, tvdi da je potrebna velika pamet pa taj novac raspodijeliti na mjesečnom nivou. Do prošle godine išla je i u šumu, gdje je brala pečurke i šumsko voće, koje je prodavala na pijaci.

- A šta ću, moram nekako zaraditi bar za ljekove. Brala sam pečurke, borovnice, kupine, maline i raznih čajeva, kako se što nađe. Nije toga bilo puno, jer stara sam i treba mi više vremena da prepješačim za šumskim plodovima. Mladima je lakše,  snažniji su i to ide brže, pa je i zarada bolja. Ja sam eto od tog posla preživljavala - priča nam baka Rosa.  

No Rosi ni potraga za šumskim plodovima nije lako pala, već je umalo i glavom platila, kad ju je ujela otrovnica, a ona sama podvezala nogu i tako nakon sat vremena stigla o bolnice.

- Išla sam tako jednom da berem pečerke, nisam vidjela zmiju i ona me ujede. Tek  kad sam osjetila da mi je hladno shvatila sam šta se desilo. Sat vremena sam tako silazila niz šumu dok sam stigla do doktora. Do četri ujutru sam bila u kolašinskom Domu zdravla, tu me i spasio doktor Radovan Selić koji me je i slao za Podgoricu no ja nijesam htjela. Noga mi je bila užasno otečena, no nakon nekoliko dana, iako sa dosta velikim otokom,  ja sam ponovo otišla u šumu, sezona pečuraka je bila dobra a od nečega sam morala živjeti. I odem  i opet nagazim na tu napast, no tog puta ni sama ne znam kako, zmija me nije ujela. Više i ne idem u šumu, jer sam bolesna, a prije neki dan pala sam kod prodavnice u nesvijest i završila u KBC. Rekoše da je srce, i sad sam na terapiji - ispričala nam je Rosa.